U porodici Kujtima Pačakua: Biti rom na Kosovu trebalo bi biti shvaćeno kao ponos, a ne kao problem

11 Qershor, 2020 - 1:24 pm

Arbër Selmani
Slike: Nok Selmani

U kvartu “Ćut Mahala” u Prizrenu šetamo sa 22-godišnjim Denurom.

Osjećaj je ovaj: čini se da hodam umom i telom Denura, ali licem Kujtim Pačakua, jedan od najjačih branitelja i zagovornika prava romske zajednice na Kosovu, takođe,  bivši član kosovskog parlamenta. Denur, jedan od Kujtimovih  tri sina – koji je preminuo pre dve godine, nesumnjivo je nasledio crte lica svog oca. Artikulacija i oratorij, Denur nosi ih stalno sa sobom, baš kao i Kujtim

Veliki deo Kujtima danas je u Denuru. Definitivno, na nebu gde živi Kujtim Pačaku, emitovana je takođe i energija Kujtimovih sina.

“Tata je uglavnom govorio – uči, ja sam u mogučnosti da prodajem i moje cipele da tebi osiguram knjige i pružam mogućnost školovanja. To je argument s’kojim sam uvek motiviran, i argument o tome gde prestaje očevo razmišljanje o važnosti obrazovanja “, kaže Denur Pačaku. „Uticaj mog oca na mene bio je posebno na polju obrazovanja, bio je veoma posvećen školstvu. Znao je da je školovanje donosi puno dobrih stvari, a pored porodice bio je vrlo uticajan da ja nastavljam sa studijama “, kaže Denur.

*

Kujtim Pačaku rođen je 12. aprila 1959. godine u Prizrenu. U Prištini je završio studije na  Akademiji Umetnosti –Departament  Muzike i postdiplomske studije u  Muzičkoj Pedagogiji. Pačaku je takođe diplomirao na ubrzanu Akademiju  za Glumu i Režiju u odeljenju prof. Faruka Begolia. Diplomirao romologiju u Sorboni poznatog Parisa. Tokom studija stvorio je brojne oktete i koreve. Pored brojnih aktivnosti u kulturnom društvu kao što je “Agimi”, bio je učitelj u Dulji i Blaci god. 1986. Radio je kao novinar- dopisnik mnogih evropskih novina i medija.

*

Kujtim je bio rom, Kujtim je i danas rom, bez obzira na prostor u kojem njegova duša boravi. Kujtim celoga života nije negirao identitet i uvek bio rom sa Kosova, rom iz Parisa, i nekada rom celog sveta. Počevši od nevladinih organizacija i postajući članom kosovskog parlamenta, Kujtim je postao godinama epitet i naslov zaštite prava romske zajednice na Kosovu.

I tako kako bi trebalo, Kujtim se založio za prava zajednice kroz platforme, protiv rasizma, ksenofobije i diskriminacije. “Za mene danas nije problem što sam rom, nije problem na bilo kojem području života. Predrasude postoje, kako u rasnom, tako i u obrazovnom, socijalnom i ekonomskom aspektu. Biti rom na Kosovu trebalo se posmatrati kao ponos, a ne problem. Ni romi ne bi trebali stvarati autopredrasude pred društvom uopšte, ali ostatak društva ne bi trebao stvoriti predrasude prema romima “, kaže Denur.

U kući Kujtima Pačakua vlada tišina između knjiga, ljudi između sjećanja, postignuća između žrtvovanja. Denur često udaljava Kujtimove stvari, jer je još sve sveže, tako i bol za gubitak oca, člana porodice, glave porodice. Započinjemo razgovor i imamo Kujtimov telefon u blizini. Telefon s kojeg se glas ne čuje već dve godine. Ali Denur ima glas, baš kao i njegova porodica, kao njegova majka, kao romi u Prizrenu i na celom Kosovu.

„U Prizrenu, su romi vrlo ujedinjeni. Svi se borimo protiv diskriminacije, a posebno promovišemo  školovanje kao važan faktor u razvoju naše zajednice. Obrazovanje nam je važno. Treba ceniti zalaganje aktivista, umetnika, novinara, glumaca, nevladinih organizacija, volontera, koji stalno rade na razvoju zajednice i na taj način se suprotstavljaju  svakom nedostatku  svakoj diskriminaciji i poteškoće s kojima se romi mogu suočiti u svakodnevnom životu u ovom gradu “, kaže Denur.

Šetnja Prizrenom, takođe, Denur potvrđuje, poljubac je mnogih jezika i kultura. Sluša se turski, albanski, engleski, sluša se i romski jezik. Suživot odgovara Prizrenu, isto kao i boje – boje etničkih grupa.

“Postoje predrasude i bilo ih je, ali ne bismo ih trebali generalizirati. Predrasude su hipoteza, neosnovana činjenica. U većini slučajeva diskriminacija dolazi upravo zbog toga što neko predrasudi za mene, i ja autopredrasudim. Takva rasprava o romima tada postaje teška. Svaki građanin Kosova romsku zajednicu treba da doživljava kao sastavni deo države, “kaže Denur, rođen 1998. godine, vreme kada će početi velike prekretnice u kosovskoj istoriji, ne napuštajaci  i romsku zajednicu van promena, udarca, turbulencija.

Mrate više proučiti Kujtim Pačakua da biste dobro shvatili višedimenzionalnost njegovog rada sa romskom zajednicom. Rat na Kosovu bio je užas, izjavio je Kujtim Pačaku u intervjuu za Usmenu Istoriju Kosovo 2014. godine.

“Ako se čitavo Kosovo obradovalo u junu ’99 zbog oslobađanja Kosova, mi smo se radovali tri ili četiri godine kasnije, jer je bilo mnogo partizana koji uopšte nisu dali svoj doprinos ratu na Kosovu …[…] Ne smemo zaboraviti ono što se dogodilo u ratu. Ali, moramo ih se setiti sa visoko podignutim glavama kako bismo započeli razvoj Kosova. Odnosno, mi (romi) smo bili oni koji smo se  najkasnije obradovali slobodi. Najkasnije zato što su jezik, dezinformacije primili ad hok nad romima ko su oni. Jesu li oni bili saradnici srba ili nisu bili saradnici srba? Ni srbi danas ne kažu da su im romi bili saradnici. Albanci ne razgovaraju ni o romima koji su dali svoj doprinos albancima. Mi ih znamo po imenu, mnogi romi su dali doprinos albancima u ratu, ali malo je učinjeno na promociji doprinosa roma. Ali, da ne govorimo o ratu. “

 Denur, je nastavak zdrave porodice. Denur, Kujtimov sin. Kujtim, predzadnji sin Durmiša i Saime. Svi obrazovani. Kujtim se oko 90-ih venčao sa Špresom. Špresa, žena koja se obrazovala u Glogovcu. Susrećemo i Špresu, naravno, suzdržanu ženu koja naglašava da je ponosna na svog supruga, iako joj se život otežao od odlaska Kujtima. Za nju i za rome Kosova ostavljeni  na strani i često zapostavljeni i diskriminirani institucionalno i od strane samih građana.

“Kujtim i ja smo se sreli pre rata. On je tada radio na Radio Prizrenu, imao je svoju emisiju na romskom jeziku, bila je muzičkog karaktera. Došla sam iz Glogovca da živim u Orahovcu, cela porodica. Moj otac je bio fotograf, jedan od prvih na toj strani. Nakon toga se venčamo i deca dolaze”, kaže nam Špresa Pačaku.

“Bio je isti sa svima. Napustio  je ljubazne reči za sve, bez obzira na to jesu li romi ili albanci. Rat, kao za sve, tako i za nas je bio težak, ali s vremenom smo naučili kako prevazići posledice. Tokom rata boravili smo u ovoj kući u Prizrenu, zajedno s Kujtimovim roditeljima koji su bili s nama. Tokom rata nije bilo problema. Napuštao je posao kada su svi napustili posao, zbog tog vremena. Nije prestao, pisao je, nije sedeo bez posla, zaradio je zalogaj za svoja usta i za nas članove svoje porodice “, nastavlja Špresa, Kujtim Pačakova supruga.  “Poslije rata bilo je teško normalno za sve, pa i za rome, i za sve one koji čine ovo društvo. Zamislite na trenutak na one koji su izgubili svoje članove porodice, u emocionalnom kontekstu  za njih nije bilo lako nastaviti život i vratiti se nakon rata. Nije bilo teško samo romima, rat je bio težak za sve “, Denur tada nastavlja priču Šprese, svoje majke.

Špresa je slobodna kao romkinja, osjeća se sigurno u Prizrenu kao romkinja, u kvartu u kojem svi žive bez razlike.

“Nakon rata, počeli su dolaziti ovi iz inostranstva, otvorene su i neke nevladine organizacije, i Kujtim je otvorio jednu takvu. Decu, oduvek je želeo obrazovati. Kad bih susreo neko dete, uvek ga je pitao – Kako se zoveš, ideš li u školu? Kujtim nije pazio na tuđe poslove, već je uvek  aspirirao ići dalje sa svojim poslovima “, kaže nam Špresa, Denurova majka, a sada i baka malog deteta, Kujtima, gde  obnavljaju ime Kujtima Pačakua svom unuku. Danas kada vide prezime- Pačaku, pokazuju nam da se ponosimo činjenicom da smo Kujtimovi rođaci, ja, njegova supruga i ta deca. Ovde u Prizrenu bez problema živim 26 godina, prilagodili smo se i nema nezadovoljstva. Teško je kad nemaš muškarca svog života, ali čovek se uči suočavajući  se sa  svime u životu “, kaže Špresa.

*

Kujtim Pačaku je celi svoj život posvetio obrani romskog pitanja, unapređivanju i poboljšanju života roma svuda na Kosovu. Njegova energija nije bila iscrpljena, već je proširena u svet svakog roma na Kosovu. Čovek poput Kujtima, prepun sveta, doneo nam je i neke poezie. Izdvajamo ovo:

Testament

Kad dođe taj dan
Na kraju, na tepihu mog života
Molim vas :
Bar da tamo budemo

V
E
R
T
I
K
A
L
N
O

Jer čitavog života
Nisu, nisu mi dozvolili da ustanem na nogama

Denur voli istu poeziju, ima je u hodniku svoje kuće, okačena je u zid, škljoca s njom svaki put kada krene prema ovom delu kuće. Na istom hodniku započinjemo intervju, ispred portreta Kujtima Pačakua i drugih stvari. U blizini imamo biblioteku napunjenu knjigom u kojoj su se odmarale Kujtimove oči.

Izlazimo i u dvorištu, u blizini psića Dafija, koji se već dve  godine druži s ljudima koji žive u ovoj kući.

“Šetali smo zajedno, a kada se nečega setio Kujtim, zastao je i napisao. Imali smo zajednički jezik, ni sa kim nismo imali sukoba. Često ga zamišljam, glas mi nekako dolazi do mene “, kaže Špresa (53) koja je završila medicinsku srednju školu u Glogovcu, a zatim je odabrala Kujtima za svog životnog partnera, gde su snažne osećaje prema romima bile ključne reči.

SHQIP

ROMISHT

(Ova tekst [prilagoditi po potrebi] je nastala u okviru projekta “Podrška medijima i profesionalnom novinarstvu na Kosovu, sa osvrtom na ljudska prava”, čiju realizaciju podržava Evropska unija na Kosovu, a sprovode ga Kosovo 2.0, CEL i KCGS. Odgovornost za njen sadržaj snosi [unesite naziv vaše organizacije] i ona ne održava stavove Evropske unije, Kosova 2.0, CEL-a ili KCGS-a)

Të fundit

Të ngjajshme